Zoran Stojanović

                                        Specijalista za medicinsku psihologiju

Višegodišnji psihoterapeut mnogih problema življenja, pre svega loših komunikacija u vezama (braku) i problema u seksu.

  Knjige Zorana Stojanovića:

       1.    Zašto patimo
   













      2.    Seksualizuj se

Ove knjige sadrže informacije koje ste uvek želeli da pročitate, ali do sada ovakve knjige nisu bile napisane.
Zapravo, nema čoveka (ni mladog ni odraslog) koji ne pati, bar malo, od nekih posledica potisnute seksualnosti i osećanja. Zato je korisno da kupite ove knjige za Vas,Vašu porodiu i Vaše prijatelje, jer ćete se psihološki bolje osećati, kada uvidite da Vi niste jedini sa takvim problemima.

                                                                                  Ove knjige su prikladne za
                                                                                                    rođendanske i druge poklone.


                       U pripremi su tri nove knjige Zorana Stojanovica:                 

                            1.    Kako nastaje, a kako nestaje ljubav
                            2.    Da li je prevara partnera normalna pojava
                            3.    Istiniti iskazi klijenata iz psihološke prakse Zorana Stojanovica

       Za sve informacije možete se obratiti „Studiju Zdravlja",
Ulica Jagićeva 5 (preko puta pijace Đeram), kontakt

 
 

MIŠLJENJE PROF. DR JOSIPA BERGERA O VREDNOSTI PSIHOTERAPIJE
OPISANE U KNJIZI ZORANA STOJANOVIĆA „ZAŠTO PATIMO"

 

            „Zoki terapija"

„Zapisnici o psihoterapiji koju je vodio Zoran Stojanović (Zoki ili Kiza) su zanimljivo i izazovno štivo koje budi radoznalost, iznenađenje, čuđenje, sumnju ali i kritičan odnos.
Ovi zapisi prenose preživljavanja, zablude, rastrzanost i pozamašnu iracionalnost i konfuznost pacijenata, mahom mladića i devojaka. Oni su bili klijenti koji su u stanju duševne krize, nemoćni da se toga sami oslobode, došli terapeutu tražeći pomoć, rasterećenje i pouku za izlaz iz začaranog kruga mentalne patnje. Prema ovim dnevnicima oni su pod uticajem terapeuta uspeli da izađu iz stanja krize, privremeno ili trajno.
Iz priloženih terapijskih zapisnika vidimo da terapeut svoj posao obavlja: dosledno, energično, samopouzdano i kombinovanjem direktivnosti sa emotivnim angažovanjern koje prenosi klijentima. Karakteristika ove terapije je jaka konfrontacija odbrana i otpora sa insistiranjem na istinitosti iskaza. To je jedan od uslova na koji klijent treba da da svoj pristanak pre nego što terapija počinje, potpisivanjem "terapijskog ugovora".
Treba znati da svaki psihoterapijski postupak podrazumeva da postoje otpori koji otežavaju ili onemogućavaju da se jezgro psihološkog stanja klijenta otkrije, razreši i eliminiše. Tradicionalni otpor prema terapiji terapeut suzbija uspostavljanjem poverenja, iskrenosti ili "istinitosti" do one mere koju pacijent može da podnese u datoj situaciji i odnosu. U ovoj terapiji primenjivano je načelo da bez iskrenog poverenja i izražavanja osećanja i mišljenja klijenta, nema izlaza iz zatvorenog kruga neautentičnosti i "neurotične patnje". To načelo je dobro poznato u tretmanu neurotskih poremećaja od Frojda, Rajha, Rodžersa, Janova i drugih.
U terapiji Zorana Stojanovića impresionira trajanje seansi i intenzitet komunikacija sa obe strane, kao i gotovo jednodušno pozitivna ocena koje su mladi klijenti u pismenoj formi dali o terapeutu, o terapiji i vrednosti iskustva koja su imali.
Treba imati u vidu da uspeh psihoterapije zavisi od mnogih činilaca - i da nema takve terapije koja postiže potpuni uspeh kod svih lečenih.
Terapeut Stojanović navodi da koristi jedan brižljivo osmišljen prijemni kriterijum dopunjen obavezom klijenta da pre početka terapije prihvati pismeni ugovor o uslovima saradnje.
Izuzetnu uspešnost prikazane terapije  možemo da pripišemo samom terapijskom postupku koji je u nekim elementima sasvim osoben.
Terapijski pristup autora je eklektičan, postavljen kao sklop različitih psihoterapijskih tehnika.
Međutim, ono što Kizinu eklektičku terapiju čini posebnom je terapijski stil i ličnost terapeuta, koja sve elemente primenjuje na jedan poseban način.
Susret klijenata sa takvim terapeutom može da objasni fascinaciju mladih pacijenata koji pod harizmatičnim uticajem - katarzično menjaju odnos prema potisnutom aspektu svoje ličnosti. Ukratko, način rada Zorana Stojanovića je mešavina psihoterapijske tradicije i isceliteljskog stila i fanatizma.
Zato zaključujemo da je sama ličnost terapeuta najvažniji činilac kojim se može tumačiti rezultat ove terapije. Naravno, ako je individualnost bitni činilac onda rezultat ne može da se objašnjava metodom već talentom ili nekim drugim ličnim svojstvom izvođača.
Zato se i postavlja pitanje: da li još neko sem Zorana Stojanovića, radeći po pravilima po kojima on vrši terapiju klijenata, može očekivati iste rezultate? Koliko znam takav ne postoji, jer Zoran Stojanović nije nikom preneo svoj metod, niti je neko drugi taj metod sam otkrio. Ali, šta bi se desilo da je Z. S. obučio pomoćnika koji bi radio na isti način sa njegovim klijentima?  Uveren sam da bi  rezultat terapije uvek pokazivao da učinak zavisi od faktora koji se zove Zoran Stojanović, a ne od metodskog postupka.
U postupku odnosa Stojanovića sa pacijentima terapijski najvažniji doprinos promenama, ukazujemo na nekoliko mogućih odlika: Na prvom mestu je stroga uslovljenost primanja na terapiju sa nizom ograničenja poznatih manevara - kojima pacijenti izvrdavaju pravu saradnju ili izražavaju otpor. Na drugom mestu je potpuna predanost zadatku kojim Zoran vodi terapiju i njegov zahtev da ga pacijent u tome sledi. Na trećem mestu je intenzivnost terapijske seanse koja se umesto uobičajenih pola do jednog sata produžava prosečno na tri do pet sati kontinuiranog rada. Ovakav pritisak na održavanju kontakta je preveliki izazov za izvrdavanja kojim se pacijenti sa psihološkim smetnjama uobičajeno služe. To je način iscrpljivanja otpora koji Kiza koristi srazmemo ispoljenom otporu pacijenta. Ovako se iscrpljuje i terapeut, ali ako ovaj ima takav spasilački ili borilački temperament kao Stojanović, onda je to „borba na život i smrt" pri čemu su motivi terapeuta časniji.
Četvrto, Stojanović u radu koristi intenzivnu konfrontaciju i intenzivnu afektivnu stimulaciju jednom varijantom bioenergetske erotske senzibilizacije.
Taj način energiziranja je moćna intervencija koja je ključ za energetski depo osećajnih potreba pacijenata.
Ovaj postupak predstavlja "invaziju privatnosti" i zbog toga ga drugi ne koriste. Ovu intervenciju objašnjava činjenica da Zoran ima iza sebe preko petnaest godina prakse višeg medicinskog tehničara na Odseku za urinarne i polne bolesti u Zavodu za zaštitu Zdravlja Srbije u Beogradu, te mu bioenergetski dodir pacijenta - nije zastrašujući tabu, kao za ostale terapeute koji takva iskustva nisu imali.
Komentar zaslužuje i terapijsko načelo koga se Zoran dosledno pridržava, a to je "iskrenost bez ostatka" koje potseća na ispovest. Taj postupak je u terapiji koju prikazuje u svojim zapisima zamišljen kao brisanje neizbežnog otpora klijenta u terapiji. Otpor, neiskrenost, izvrdavanje, prikazivanje izvestačene slike o sebi od strane klijenata je stari problem psihoterapije. Postoje mnogi ponuđeni načini rada sa otporima. Neki su predloži "meki", a drugi su "tvrđi" i konfrontirajući. Zoran je izabrao brži i "tvrđi" način i time je nešto dobio a nešto izgubio. Evidentno da je odabrao strategiju "blic kriga" koja se ogleda u vrlo aktivnom nastupu terapeuta, izuzetno dugim seansama, forsiranju ispovedne varijante "istine", modelirajućem prikazivanju samog sebe i svoje emocionalne otvorenosti - i malom broju terapijskih susreta. Ovim programom terapije se postiže, s jedne strane, brz i snažan transferni odnos, a sa druge strane, se isključuje vezivanje klijenta za terapeuta i prerastanje odnosa u transfernu neurozu. To je koncept terapijske drame, sa malim brojem scena velikog intenziteta. Sve to može da doprinese i objasni izuzetno visok procenat uspeha kod Zoranovih klijenata.
Preostaje da komentarišemo podatak o uspehu, koji nadmašuje publikovane izveštaje o uspehu psihoterapije uopšte.
Uprkos prigovoru ovoj terapiji, terapeut ostvaruje pozitivne promene, što i jeste cilj i smisao psihoterapije.
Na kraju autoru niko ne može poništiti - ono što je zasluženo dobio od svojih pacijenata, a to je potvrda klijenata - da im se rad sa terapeutom dopao, da im je pomogao - i da su mu veoma zahvalni za pomoć.
U načinu rada Zorana Stojanovića konfrontirana su neka pitanja savremene psihoterapije. Njegov glavni argument je iskazano zadovoljstvo klijenata načinom rada i učinkom terapije.
Postoje mnoge psihoterapijske metode koje se uklapaju u metodske propise, ali nemaju ni približnu delotvornost kao metoda Zorana Stojanovića.
Način rada Zorana Stojanovića nije do sada prenesen - i nije ga primenio niko drugi sa istim ili sličnim efektom. Njegov metod je sam Zoran Stojanović kao ličnost. Kizinu ličnost karakteriše: izrazita izazovnost, harizmatičnost, snažna emotivnost i isceliteljska fanatičnosj. On pokreće kod klijenata njihovu snagu, psihološku energiju i izaziva proboj psihosomatskog oklopa u koji su se zatvorili iz straha od svog bića ili ličnosti. Možda Zoran Stojanović, pod uticajem svojih isceliteljskih ideja poseduje izuzetnu sugestivnu moć komuniciranja - kao osnovni činilac njegove psihoterapije. Evidentno je da traži kompromis svojih isceliteljskih potencijala i metoda priznatih psihoterapijskih škola.
Da zaključimo: činjenica je da je kod većine klijenata tokom Kizine terapije došlo do značajnih promena ili zaokreta u opažanju i doživljavanju sebe - od lošeg ka dobrom."